×
Najvažniji i najpoznatiji način detekcije dronova je korišćenje naprednih integrisanih sistema koji rade uz pomoć radara, radio frekvencije i optičkih senzora u rešavanju jednog ili više zadatih ciljeva.
Oni se kreću od dobijanja prepoznavanja ili detekcije objekta u kontrolisanom vazdušnom prostoru, gde radari postavljeni na granicama kontrolisanog vazdušnog prostora mogu potencijalno smanjiti sporedne gubitke, do primanja niza slika iz kontrolisane zone gde optički senzori procenjuju oblast u okviru specifičnog režima patroliranja ili skeniranja.
Svi slojevi ovih tehnologija rade na integrisan način kako bi radarima omogućili mogućnost praćenja Videodronova, čime se eliminiše ili odbacuje princip blizine unutar koje ovi dronovi funkcionišu kao jedan od najjačih početnih odbrambenih štitova.
Када објекат против дронова детектује дрон, дужан је да га онемогући или нейтралише коришћењем система за блокаду дронова. Ови системи могу покушати да блокирају сигнале за управљање дроном, ГПС системе или било који други облик комуникације. Уређаји за блокаду могу ометати ГПС системе дрона, чиме дрон постаје изгубљен и не може да извршава своје функције. Уређаји који могу блокирати сигнале комуникације који припадају кориснику дрона могу онемогућити контролу дрона од стране оператора. Неки од напреднијих система могу преузети контролу над дроном помоћу напреднијих метода и слетети га у безбедно одређену зону. Ефективност система за нейтрализацију зависи од количине снаге коју имају за заустављање дрона, нивоа децибела њихових фреквенцијских опсега и њихове удаљености од дрона. У многим случајевима, системи за блокаду који су дизајнирани да неутралишу дрон у оквиру одређеног опсега могу нейтрализовати дрон без проблема.
Као и многа нова технологија, системи против дронова имају своје недостатке. Један чест проблем су лажни аларми, када систем погрешно идентификује друге објекте као дронове. То је проблематично јер доводи до непотребног активирања система за ометање, који могу ненамерно блокирати комуникације у непосредној близини. Колатерални ефекти су још забрињавајући. На пример, сигнали за ометање могу да узрују друге бежичне системе који користе исту фреквенцију, као што су мобилни телефони, Ви-Фи и Блуутут уређаји. Уколико су у питању системи против дронова, уређаји морају да имају напредну интелигенцију како би филтрирали нежељене дронове и уређаје који нису циљ, са што мањим или нултим ефектима.
Zbog tehnološkog napretka, anti-dron sistemi takođe moraju da prate razvoj dronova. Složeniji dronovi, koji imaju karakteristike poput autonomnog leta, enkriptovane komunikacije i otpornosti na ometanje, zahtevaju prilagođavanje i anti-dron sistema. Takođe, redovne nadogradnje softvera i hardvera moraju biti sprovođene kako bi se poboljšale karakteristike anti-dron uređaja u skladu sa trenutnim uređajima i taktikama operatera drona.
U zaključku, efikasne i dobro konstruisane anti-dron **instalacije** funkcionišu kao sistemi za otkrivanje i neutralizaciju dronova koji nemaju dozvolu za operisanje u vazdušnom prostoru. U dužem vremenskom periodu, održiva efikasnost ovih sistema zavisiće od njihovog unapređenja i prilagođavanja novim izazovima.
